Историја Србије — тачно или нетачно?

Стефан Немања је целу своју власт носио звање великог жупана. 1196. године се замонашио и повукао са власти.

Латински цар у Цариграду је, заједно са Бугарима, напао Србију 1214. године.

Душан је водио буну против свог оца, Стефана Дечанског, у два наврата. 1331. године заробио га је у тврђави Звечан и постао краљ Србије.

Српски владари су титулу деспота примили од византијског цара 1402. године. Деспотовац се зове по њима, а не обратно.

Престоница Србије између 1427. и 1459. године била је Смедерево. Београд је припадао Угарској.

Хабзбуршка монархија је 1718. освојила подручје Београдског пашалука и ту основала краљевину Србију, која је под аустријској власти опстала до 1739. године.

Доситеј се као млад преселио из Темишвара у Хопово на Фрушкој гори, где је пар година живео као монах.

Сечу кнезова починиле су дахије, које су 1801. године завладале Београдским пашалуком одметнувши се од власти султана.

Вуков превод Новог завета објављен је 1847, а Ђуров превод Старог завета 1865. године.

Кнез Михаило погубљен је у атентату 1868. За време Српско-турског рата кнез Србије био је Милан Обреновић.

Титулу краља узео је Милан Обреновић 1882. године. Карађорђевићи су се вратили на власт 1903.

Српска влада је у децембру 1914. године донела Нишку декларацију о оснивању заједничке државе јужних словена, након чега почињу преговори са југословенским одборима у Аустро-Угарској.

Потпуно ослобођење од нациста и фашиста десило се тек доласком Црвене армије 1945.

Овај говор често се симболички узима за крај социјалистичке културе у Југославији.

Југославија је укинута 2004. године, када се оснива конфедерална Државна заједница Србије и Црне Горе.